"Pokušaj da ne misliš o sebi. Ako se previše
osloniš na svoje ja, dobićeš grešku."
Poslednji dan iščekivanja. Milan nije spavao tri
dana. Tumarao je po stanu i čitajući svoje
rukopise, sećao se poslednja tri sureta sa
Bokserom.
Prvi
njihov razgovor posle više od šest meseci, je
trajao kratko. Milan se, tada, požalio da mu se
ništa ne dešava. Rekao mu je i da pije alkohol.
Bokser mu se nasmejao ispuštajući oblak
duvanskog dima. Videle su mu se bezube desni i
kutnjaci gornje vilice. Donja usna mu je
prekrivala trule sekutiće donje vilice. Desna
ruka mu je, sećao se Milan, bila stalno
podignuta i šaka mu se grčila prateći ritam i
značenje onoga što je govorio. Bolnički
bademantil je bio samo ogrnuo i čitavo vreme je
stajao. Milan ga je gledao odozdo i tada mu je
ovaj izgledao krupnije nego ikada. Bokser mu je
tada rekao da se stvari itekako dešavaju i mnogo
puta naizmenično izgovorio reči ‘strpljenje’ i
‘krv’.
“Samo ti uživaj u dobroj kapljici i društvu”,
rekao mu je na kraju tog razgovora. Okrenuo se i
bez pozdrava, otišao.
Sledeća Milanova poseta bila je krajnje neobična.
Bokser je Milanu dugo pričao o nekom mladiću
koji je drugog dana po izlasku iz bolnice ubio
deset pasa lutalica. Posle ih je sve sakupio na
gomilu i polio benzinom. Nije ih zapalio. Pozvao
je policiju i vratili su ga u bolnicu. Na neko
drugo odeljenje. Milana je Bokserov osmeh i
njegovo divljenje mladiću o kome je pričao, jako
zabavljalo. Pričali su, tog puta, i o Milanovom
poslu, finansijama, ljudima sa kojima je radio…
Svaku javnu ličnost, Bokser je opisivao kao da
je potpuno poznaje. Sve što je rekao o tim
ljudima ‘za koje se zna’, Milan je znao iz ‘prve
ruke’. Mnogi pomenuti su mu bili prijatelji.
Najviše ga je iznenadila informacija o jednoj
ženi sa kojom je, kratko, bio u vezi. Tada je
zaključio da za Boksera ne postoji pojam tajna.
Ceo razgovor im je protekao neobavezno. Niko
nije rekao ništa konkretno. Bokser je na svakih
par minuta ustajao i odmahivao rukom nekolicini
pacijenata koji su sedeli u TV- sali. Odsečni
pokret ruke koji je govorio da se izađe iz
prostorije. Nisu ga poslušali i on je,
pomirljivo, ponovo sedao. Ponašao se kao da tera
mušice koje mu lete oko lica i smetaju mu da
skoncentrisano govori. Na kraju je rekao da
jedva čeka kišu i odpratio Milana do zaključanih
vrata.
Treća i poslednja poseta u te dve godine je bila
i najduža. Sedeli su u Bokserovoj sobi i pili su
kafu. Dugo su pričali o svemu i svačemu. Milan
je jako dobro pamtio ono što je Bokser izgovorio
u trenutku uzimanja kese sa cigaretama,
slatkišima i kafom.
“Mišljenja sam da bolest ne treba lečiti u
pravcu ozdravljenja.”, govorio je Bokser.
“Ukoniti simptome i trajati koliko je predviđeno.
To treba raditi. I onda se eto, desi nešto što
si najviše želeo. Molitva. Rang. Sve!” Iz
prostorije u kojoj se delila terapija, čuo se
ženski glas. ‘”Jugoslave!” odzvanjalo je kroz
celo odeoljenje. Milan mu je skrenu pažnju.
“Čujem, ali me ne zanima. Pakovanje je odlično.”,
rekao je dok je otvarao kutiju čokoladnih
bombona.
“Pokušaj da ne misliš o sebi. Ako se previše
osloniš na svoje ja, dobićeš grešku. Kao čekić
udariće te pečatom. Umesto toga ti podigni svoj
foto-aparat i nikada ga ne spuštaj. Budi tuđa
senka. Ne misli na cilj već uživaj u putovanju.
Upoznao si sam sebe, da sada možeš da zaboraviš.
Veruj mi, vreme je. Izvadi tu glupavu insulinsku
iglu iz kapilara na čelu. Pogledaj u moje zube!
Vidiš. Nije potrebno da ti objašnjavam. Nastavi
da piskaraš po marginama knjige nobelovca. Nemoj
slušati sve što ti ljudi govore. Zapamti samo
jednu reč. Veži reč za jednu, nasumice izabranu
sliku. Nije važno čija je! I to je osnova.
Prosto je. Elektricitet je neizbežan. Kad dođe
znaćeš. Tada analiziraj. Dok se to ne desi, nema
potrebe da se viđamo.
Čeka te onaj mali. Idi! Doći ćeš sa dobrim
vestima. Hvala na cigaretama.”
Na
vratima, kad je već bio spreman da izađe, video
je jednog visokog, mršavog čoveka koga su
sprovodila dva policajca. Imao je lisice na
rukama i pričao je neprekidno.
“Popio sam večernju dozu lekova i legao u krevet.
Pokušavao sam da zaspim dugo. Vrteo se po
krevetu i opet imao, kako doktori to zovu,
prinudne misli. Naviknut na sve to, lako sam ih
oduvao preko pramenova kose koji su mi pred
nosom ležali na jastuku i zaspao sam. Kad sam se
probudio, imam šta da vidim. Novi grafiti. Kao
da su meni upućeni?! Nemirna deca, dozivaju moje
ime. Jeo sam eurokrem iz kantice od kilogram i
sa čežnjom sam gledao kroz prozor. Uzeo sam
novine sa otirača na ulaznim vratima i upalio
televizor. Ponovo se podudaraju slova. Titl ne
prati sliku neke strane serije. Opominje na
naslove iz novina! U pravu je titl. Potpuno! Sad
shvatam. Čujem alarm. Terapija. Posle terapije
šetnja. Posle šetnje i doručka na ulici,
popodnevno spavanje. Predveče kafica.
E,
tako je bilo kad sam mu polomio nogu.”, govorio
sve brže i brže.
Milan je Gileta pitao kako se zove taj mladić.
Na to mu je debeli bolničar rekao samo:
“
Nebitno! Izlazi više. Nemam ja vremena da se
zajebavam sa vas trista bolesnika!”
