Kako Golub Lazarević žuri na benzinskoj stanici, a kako u kafani,  šta će pesnikinja iz Zemuna u Struganiku, i šta je ovom narodu naspelo da toliko radi, kao da sam među Nemce dopao, daleko bilo... Jauk praznih creva u kući Vladete Bogdanovića, hleb iz Mionice i sardina iz Portugalije na mekoj travi

 

Podne je davno prošlo. Dosad je jeo i ko je koze izgubio.

Počeh da merkam ladovinku ukraj puta, kad u daljini, na brdašcu ugledah radnjicu a pred njom pod rastinjem nekoliko stolova i ljude.

To Golub Lazarević, preduzimač iz Banje Vrujci seo da se odmori. Sa njim radnici, Branko Obradavić iz Komanica i Milorad Marković iz Struganika, a kamion natovaren kamenom čeka po strani.

Radnjica se zove Boni, a vlasnica i prodavačica je Biljana Glišić koja svaki dan na posao dolazi iz Valjeva. Šta se može, mora se. Tu ima svega i svačega što seoska prodavnica i kafana treba imati. To je Mišića kraj, i svuda su okolo Mišići od kojih je potekao i čuveni vojvoda, pa se njime, s pravom, potomci diče.

Golub me odmah prepoznao. Video me na benzinskoj pumpi u Mionici. Mali je svet. Rukujemo se srdačno, samo što se ne izljubimo. Mlataramo rukama, ubeđujemo se ko će kome platiti pivo. Prepričavamo događaj, jedini koji nas vezuje. Hteo sam i ja da pomognem onom nesrećniku, ali sam žurio, kao da se pravda Golub. Video sam da je pritekao Ćićevac, svaka čast. Jeste, to mu je nadimak. Bivši načelnik Valjevskog okruga, Milan Gavrilović.

I sada Golub žuri, ali ne toliko kao na pumpi.

Ne greše oni koji tvrde da je pivo hrana. Posle izvesnog vremena minu me glad, pa se rastadoh sa družinom i nastavih Struganikom, niz put, pa posle možda dva sata skrenuh na sporedni, uzan, kolski, planinski koji usponom vodi u gustu, veliku šumu. Na samom skretanju sretoh Negosavu Pejić (69), pesnikinju iz Zemuna.

Baš tako veli: pesnikinja iz Zemuna. Sada je u penziji pa živi ovde, u Struganiku, a put kojim sam pošao, kaže, vodi u Berkovac.

- Ne znam možeš li se gore popeti, možda je sve odronjeno. Onomad je strašno nevreme bilo, strašno! Grad padao kao pesnica, useve pobio, crepove polupao, strašno!

Priča Negosava kao neko ko je dugo sam, željan razgovora. A i ne očekuje mnogo od sagovornika. Kao da joj je važnije da je našla nekog ko će je slušati, pa trčka za mnom i veze.

- A kuda ste vi pošli? – pitam uljudno.

- Ma samo malo, donekle, da vidim kakav je put. Sad ću vam izrecitovati jednu moju pesmu...

- Ne morate...

- 'Oću, 'oću... Slušaj: Radičević Branko, ne brini se više/ Ima ko za tebe stihove da piše. / Pisaću ih sve dok budem živa, biće slični tvojim stihovima. / I Desanka Maksimović brinuti se ne sme, pisaću i za nju stihove i pesme/ Jer su bili meni dragi obadvoje!

- Svaka čast... – jedva izgovaram zadihano računajući da ću odmaći, ali grabi i Negosava, ne posustaje.

- Jednu sam divnu napisala o mačićima. Znate, jednog dana... uh, al' je klizavo... zavirim ja u bunar, znam da nema vode, kad tamo ... uh, uh... kad tamo mačići upali... i...

Kada sam ostao sam, tek tad osetih lepotu tišine i mirisne šumske hladovine. Naročito tišine. Spustih se tako do kuće Drage Popovića (50). Tesao je nešto iza štalice, a kada sam mu objasnio ko sam i šta mi je namera, malo se zamisli, pa nevoljno pristade da popričamo ,,pet minuta'', jer, veli - ,,ima mnogo posla''.

Šta je ovom narodu naspelo da toliko radi, čudim se. Kao da sam među Nemce dopao.

Stara i nova kuća, podignuta posle zemljotresa, dve pomoćne zgradice, sve je sabijeno na maloj zaravni jer je dole ambis a gore put.

Zora, Dragova žena, iznosi slatko i kafu, za to se gost ne pita hoće li. Slatko je od šumskih malina. Za rakiju pita, hoću li? Hoću. I tu je zastao sa pitanjima. Video da ne odbijam.

Drago je, kaže, sitni seljak. Ima malo zemlje, malo stoke, malo šume, ono što je potrebno domaćinstvu, ništa za prodaju. Radi malo i na kamenu, nešto se proda. I šta tu ima više da se priča? Tim pre što žuri da radi.

Dece? Da, ima dvoje. Radovana (22) i Biljanu (24). Radovan je završio za automehaničara, ali radi kao kamenorezac. Ispostavilo se da je ortak onog Dejana kojeg sam sreo na ulasku u Popadić. A kćerka je frizerka. Tu su gde su, a živi se... nekako. Samo da ne bude gore. Evo, grad pobio sve... Ko pesnica, ovoliki!

Nasta tišina.

Drago stavio šake na kolena, kao da će da se trka na sto metara. Malo se i zadigao. Žuri. 'Ita.

Oko kilometar dalje na proplanku, ukaza se grupica kuća, kao da je zaseok. Jedna velika, bogata, liči na one kakve prave oni koji rade u inostranstvu. U dvorištu parkirana lada niva, ali nema žive duše. Po dvorištu manje, starinske, vrzamaju se žene i starac.

Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, ako-ako, izvol'te sesti, i sve redno bi što se tiče reda pri upoznavanju, bila je i kafa, bile su i šumske maline, ali tu dolazi do zastoja u ponudi. Tek kasnije Vladeta Bogdanović (63) upita, može li rakija, a pošto je dobio potvrdan odgovor ni on kasnije više nije postavljao slična pitanja, iako smo seli pod lozu belova, jabuku slatkaču i krušku  mednjan žuti, uživali u čistom vazduhu, krajoliku i tišini koju je povremeno remetilo samo krčanje mojih creva.

Vladeta Bogdanović je na ovo mesto, ,,na golo polje'', došao 1970, a evo, sada, kada se pogleda, svi misle da je to imanje nekog našeg radnika iz inostranstva.

Ima osam hektara obradive i 15 hektara pašnjaka i šume, sve, ama baš sve mašine, sprave i pomagala potrebne soskom domaćinstvu. A ladu nivu je kupio sinu. U novoj kući, na sprat, ima posebno salu za proslave, ogromnu, kakvu imaju varoški domovi kulture. Sve u svemu, sve krcato, puno i preliva.

- Kako se živi, Vladeta?

- Eh, moglo bi se lepo živeti kad bi država malo povela računa. Da budu garantovane cene... Niko neće da nam pomogne. Nas petorica, pet kuća, platilo je i buldožer i tucanik i da se pokaldrmiše ovaj put. Sami smo doveli struju...

- Pa kako si sve ovo stekao?

- Radom i znojem. I štedim.

Tajac. Osećam da su mi se oči izbečile, gledam u bocu s rakijom, koliko smo otpili – da nisam, ipak, u Nemačkoj, ili tako nekoj radinoj naciji?

Radi, veli, svaki dan. Nikada nije ušao u kafanu. Nema poroka koji bi koštali u novcu. Ima dva sina. Dragan, žena mu Vesna i dvoje dece (Rada, 22, i Rade 24 godine) žive ovde, a Radiša, drugi sin, majstor građevinac, otišao u grad.

Vladeta još vlada umnoženim Bogdanovićama, jer se pokazao. Ume. Slušaju ga. Koliko voli rad, vidi se i po imenima sinova i unučadi. A da štedi, štedi. Ume. Povukao na nekog pretka, Piroćanca.

Ipak, pokušam. Kao, zanima me, sa stanovišta etnologije, šta su danas imali za ručak?

- Kao i obično, ništa naročito – nehajno će Vladeta i kažiprstom, uz pomoć palca, hitnu nevidljivu mrvu sa stola. – Sve naši proizvodi...

Iz stomaka začuh jauk, visoko ,,ce'', opersko.

Napomenem da će za nekoliko sati mrak – slučajno pogledavši ka velikoj i praznoj kući sa mnogo soba, a hotela u blizini nema, ali se deda prenu i izda nekoliko naređenja ženskoj čeljadi koja su se i inače stalno tu negde vrzmala i trčala gore-dole, kao da je vanredno stanje.

Tako produžih dalje, ne znajući kud me put vodi.

Na prvoj okuci, odakle se nije videla ni jedna kuća, već samo visovi i proplanci u smiraju dana, smestih se udobno na meku travu i iz torbaka izvadih hleb iz Mionice i sardine iz Portugalije.

Gde li sam? Osetih se kao Domanovićev Kraljević Marko po drugi put među Srbima, pa odmahnuh pomisao kao komarca. Polako, tek sam na početku.

 

Zbog čega je Ljuba Ignjatović iz Berkovačke glavice bio neraspoložen a Dušanija Silić živi sama samcijata i kako su me po Slavkovici vodali Žarko Matić, koji jedva vidi, i Dragomir Radomirović, koji sve zna

Berkovačka glavica je, što bi rekao moj malopređašnji poznanik Vladeta – pregledno mesto. Odavde, sa 637 metara nadmorske visine, vide se velika prostranstva, brda i doline, i visoravan Ravna gora. Izbio sam baš na to, pregledno mesto, gde gotovo nema drveta već su sve livade, a tek po obalama koje. Ali se u dolji, na oko sto metara, širi imanje sa građevinama, kao da je neka zadruga, ili, viđao sam, posed seljaka na jugu Francuske.

S puta, s visine, vidim čoveka koji kosi livadu motornom kosilicom. Znatno dalje, na istom imanju, žena gura kolica s detetom. Žena mlada i lepa, kolica savremena, kao da su preneti iz beogradske Knez Mihajlove.

Promenila se Srbija, ako je ovo Srbija. A ako se i nije promenila, a ono je u promenama koje imaju razna lica.

Spustim se. Onaj tamo kosi, muškarac, u dvorištu kuće dve žene i dete koje je malopre vozano. Drugo, starije, trčkara.

Dobar dan, dobar dan i sve redno, dođosmo da kafe i slatka od šumskih jagoda.

Utom se pojavi i kosac, Ljuba Ignjatović (26). On mu dođe ovde glava porodice, budući da mu je otac Mioljub (48) na višegodišnjem privremenom radu u Švajcarskoj, ali dolazi. Dolazi često - više puta potvrdno klimajući glavom kaže Milica, Mioljubova žena.

Ljuba i Danijela, žena mu, imaju dvoje dece. Dejanu je tek godina (to je onaj što se vozikao), a Dragoslavi tri.

Svi poimence navedeni žive ovde, na Berkovačkoj glavici, i zimi i leti, stalno. A kad zaveje? Ništa, čekamo da ojuži.

Imanje Ignjatovića, gledano poizadlje, ostavlja jak utisak. Kada se sazna da je jedan član porodice na radu u inostranstvu, postaje objašnjivo. Ljuba Ignjatović rečima i celim bićem odaje da je dobričina, ali nekako malodušan, kao da duboko tuguje.

- Jeste, da, imamo kola, mdercedes, ali neispravan... da, ime nešto stoke... livada... Bi li ste još slatkog od malina? Može rakija? Može.

Dalje ponude nije bilo, ali portugalske sardine su već plivale u mom uveliko svetskom stomaku, budući da do izvorno srpske hrane teško dolazim, ako je još ima.

Kada odgovaraju na pitanja, moji sagovornici kao da vrdaju. Ljubazni su, ali škrti na rečima. Naročito Ljuba. Kao da bi negde pošao, ali čeka da prvi odem. I on 'ita.

Da sam novinar rubrike za poljoprivredu, bogme bih otišao praznih rukava.

Čupam što se isčupati može, pa saznah da im  je prva komšinica jedna baka (skoro da ima osamdeset) koja živi sama. Je l' daleko? Nije. Nema ni dvesta metara. Ali kroz vrzine, ima staza, sama vodi. Mi joj tuda po nešto odnesemo.

Smrkava se, nema hotela u blizini, kažem, kao za sebe.

Ljuba se ponudi da mi pokaže put do staze koja vodi baki, samo, vidim, čezne da se što pre pokrenem. Pa jeste. Upadneš tako čoveku u kuću iznebuha, a on ko zna kakvih ima muka i nevolja, poslova, tog dana, kako je nasađen, a i ne mora verovati da je pridošlica to za šta se predstavlja.

Odvede me uz i niz neke bogaze pa pokaza: Ovuda! I dodade: Nešto danas nisam baš kako treba...

Preskočih zarđalu žičanu ogradu, upadoh u paprat, koprivu i vrzinu. Slutim bivšu stazu, ali zarasla. Pala pavedrina a smračno i od krošnji silnog drveća. Hladno. Kroz sumrak šapuću potočići. Miriše biljna trulež, majčina dušica, konjski bosiljak, a kao da se odnekud javlja i noćna frajla, ili mi se samo pričinjava...

Zamrsio sam se u sumraku i vrzini, nigde više ni traga od staze. Gde god pogledam, isto. Bilo kuda da krenem, negde ću stići, ali ne može jer je trnovito rastinje oplelo travu, granje i stabla. Ja u kratkim pantalonama. Listove mi greje topla krvca iz ogrebotina. Pogledah u nebo, Bog mi se ne ukaza, ali u daljini ugledah banderu. Orijentir.

Ubrzo ugledah kuću, skromnu ali održavanu. Uz nju vajat, košara, šupa, svinjac, živinarnik, kao iz priča Milovana Glišića.

Pas umiljat, ne laje. Voli svakog.

- Oooo, Dušanija! – viknem. Pa ponovo, jače. Tako tri puta.

Pojavi se baka, ubrađena i uredna, kao da je u goste pošla. Gospođa. Takvo i držanje. Odmereno. Lice, kao da se mlekom umiva, blagorodno, ali osenčeno brigom. Ne pokazuje ni strah, ni naklonost.

Seli smo za dvorišni stočić. Trava pokošena, sve uredno. Sasluša me, pažljivo. Pa pođe da donese slatko od malina, šumskih. Ja zahvalih. Ne bih mogao.

Pita me o mojima. Imam li ženu, majku, oca, decu... Gde žive i kako... i da ih pozdravim...

Kučence sedi na zadnjim nogama, maše repom i potvrđuje glavom gazdaricine reči. I ono bi da pozdravim.

- Muž mi je umro pre sedam godina. Sin došao iz Nemačke pre dvadeset. Veliki stručnjak je za mašine, radi u valjevskoj štampariji. Bez njega ne mogu. Kad se nešto pokvari, samo zovu Branka. Gde je Branko Silić? Drugi ne znaju što on zna. Žena mu je Sarajka, radi u Opštini. Niko nema boljeg sina i snaju. Potrevili se oboje dobri. Sin mi dao mobilni... Da, dolaze... dolaze povremeno. Mi ovde imamo 14 hektara u parceli, ali nema više ko da radi. Ostalo samo deset ovaca, krava i tele, nešto živine...

Ovde sam zbog dece. Da bi im olakšala... da ne kupuju jaja... Ali bolesna sam, dogodine možda neću moći... Sin mi doterava sve što treba, evo drva, vidi...

Kako doterava? Kojim putem? Pa otuda, s druge strane, veli. Ima put. Sad baš treba da naiđe jedan, da potera od mene nešto za Slavkovicu...

Ogreja me sunce. Mada je zahladilo i već se mesec odnekud bledo javio.

Tako se, zahvaljujući ćutljivom brki u kamiončiću, te noći nađoh u Slavkovici, u Kući za odmor, ili Kod Slobe, u Kafani Smiljanić opisanoj na početku ovog putopisa, a u rano, sunčano jutro pođoh u šetnju po naseobini.

U blizini glavne i jedine ulice su crkva i škola. Bolje je reći: škole. Jer su tri zgrade jedna do druge. Najstarija, pokrivena ćeramidom i od naboja ili ćerpiča načinjena, do nje mnogo veća, takođe napuštena. Iznad vrata je mermerna tabla: Stogodišnjica ove škole proslavljena je 31. oktobra 1965. Bočno od nje je nova škola, kao upisana. Na njoj nema nema nikakve oznake, table, firme, što bi moglo da znači da je tek napravljena. Tako su, jedna do druge: škola-baba, škola-majka i škola-kćerka. Tako se putniku čini, na prvi pogled, ali valja proveriti. Oprezno hodajući, korak po korak, nailazi starac, Žarko Matić. Gotovo potpuno slep, svakoga dana on tako prošeta, štapom pipajući put, mada ga poznaje napamet. Obnevideo je mlad, odavno je u penziji.

- Ova, najstarija zgrada nije bila škola, već đačka kuhinja, koliko ja znam...

Obradovao se Žarko što mu se neko obratio, da porazgovara, jer stare i nemoćne mnogi zaobilaze. Pošto matorci – što bi mladi rekli -  samo pričaju šta je nekada bilo, žale se na bolesti, dosadni su, a od njih nikakve koristi. Iako bi, uzgred budi rečeno, svako mlad želeo doživeti stotu.

Žarko se svesrdno ponudio da mi bude vodič, a pošto nije baš pouzdan svedok, smatra, nagovori me da pođemo Sreji Čitakoviću ,,koji je bio neki borac ali zna mnogo...''. Tu mu je kuća, na sto metara.

Dan lep, ne žurimo, pa dobro...

Na pločniku stoji Dragomir Radomirović (77), držeća muškarčina, čeka ženu koja treba da stigne autobusom iz Beograda, gde, na periferiji, imaju kućicu. To mu je druga venčana žena, pa vodi računa. A ovde im je kuća u centru, pored parka. Tu su leti, iako žena baš ne voli Slavkovicu.

- Šta će vam ko drugi? Ja sve znam. Idemo preko puta, kod mene.

 

 

nastaviće se . . .

 

 

Iz knjige: "Nigde 'lada nema"