Šarl Boduen:

O čitanju

I

         “Cum libro in angulo” kaže Ovidije, autor dela “Metamorfoze”. “Sa knjigom u kutku”. Na latinskom ova izreka zvuči lepše: kao da pisac izgovara te reči poput  pesme, sa nekom vrstom mističnog uživanja. Onaj ko zna da čita, shvatiće te reči. Jer, čitanje je povlačenje. Zar se u čitanje ne povlačimo kao u religiju? Čitanje je, kao i religija, inicijacija; takvo shvatanje čitanja svakako je i predmet podrugivanja nekih ljudi. No, danas ima mnogo podrugljivaca. Jer ima ljudi koji čitaju svakodnevno, a u stvari,  nikada ne čitaju.

II

         Ne radi se ovde o  tome da mi propovedamo neku zatupljuću strogost kad je reč o čitanju; niko ne smatra da je loše da čitanje bude  »razonoda«. Ali, treba da to objasnimo. Razonoda isključuje ulaganje napora; ona ne isključuje  baš svaki napor, što se dobro vidi u igrama, i što deca sasvim dobro znaju, jer u svakoj igri treba da ulože i određeni napor, (a kada počnu da čitaju, znaju i da čitaju, jer ulažu izvestan napor u čitanje). Nesumnjivo, čitanje ne donosi opuštenost ukoliko nismo uložili napor da se uzdignemo na nivo čitanog teksta od kojeg očekujemo uživanje, drukčije rečeno, ukoliko nam prethodno obrazovanje ne omogućava, na neki način, da budemo  na nivou vrednosti tog teksta. A s druge strane, ne plašimo se određenog napora koji moramo da ulažemo u igru; moramo prihvatiti činjenicu da knjiga, čak i onda kad od nje očekujemo da nas zabavi, traži od nas duhovnu vežbu, kao što šetnja ili igre u slobodnom prostoru zahtevaju vežbu mišića; a čitanjem dopunjujemo naše obrazovanje. Ne nastojmo da pribegavamo, pod izgovorom da želimo da se opustimo, čitanju  knjiga koje su ispod našeg nivoa, koje nisu dostojne da im posvetimo pažnju. Ukoliko to radimo, steći ćemo loše navike, a rezultat toga je snižavanje našeg obrazovanja i sve veća nesposobnost da uživamo u istinski vrednim književnim delima.  

III

         Greška počinje od trenutka kada očekujemo da u knjizi nađemo, ne zdravu razonodu, već »da nam prođe vreme« (kao da vreme ne prolazi i bez nas!), jer, u stvari, to znači da treba zalepiti  nešto na dosadu da bi se zapušila neka  rupa u nama. Najpre, ne bi nikad trebalo da se dosađujemo, i ne bi trebalo da imamo rupe. Ako se dosađujemo, to znači da smo loše vaspitani: dakle, treba da se prevaspitamo. O tome ćemo naknadno govoriti! A rupe se krpe vrlo strpljivo i pažljivo; jer ne može se jednostavno zalepiti nešto na rupe da bi se one zapušile.

         Jedna edicija  knjige nosi naziv »Knjiga za čitanje u vozu«, a odmah potom se pojavljuje edicija sa nazivom »Knjiga za čitanje u kupatilu«. I to je to: otvorimo slavinu reči i pustimo je da teče, najbolje na  mlako. Uh, kako su ti naslovi odvratni!

         Ako želimo »da nam prođe vreme«, naravno, tada izabiramo knjige najlakšeg i sasvim besmislenog sadržaja, a postoje pisci koji pišu za čitaoce koji traže baš takvu literaturu. Moram priznati da ja to teško mogu da shatim. Ta literatura bez pravog, vrednog sadržaja i bez lepote, za mene nikada nije bila odmor, već me je, na protiv, uvek nervirala. Želim li da se odmorim? Tad više volim da zatvorim oči; ili da ih otvorim da bih gledao lepotu zelenila u prirodi.

 

IV

         Pre nego što otvorite neku petparačku knjigu, razmislite o divnim, značajnim knjigama koje niste pročitali.

 

V

         Mnogi ljudi svakodnevno čitaju novine. A nisu nikada čitali ni Dantea, ni Montenja, ni Getea, i nije ih  sramota zbog toga.

....

 

         Verujem da ljudi koji čitaju knjigu da bi na neki način, »ispunili« sopstvenu pasivnost, tj. lenjost i ravnodušnost – u stvari, kratko rečeno,  i ne znaju da čitaju. Jer, čitati znači misliti.