|
. . .
duhovnost sagledana u svom izvornom značenju
predstavlja život u svom najsavršenijem i
najvrednijem značenju, stvarana kroz ljudsko
trajanje, njegovu evoluciju, istoricizam, bez
obzira na društvenu, kulturološku, političku
promenljivost, i na njen neprepoznatljivi početak.
Duhovnost se može prihvatiti kao ideal ljudskog
savršenstva. Ona je sveobuhvatna i posebna po svom
nastajanju, razvoju i sazrevanju. Ona izrasta i
nastaje kao stožer zajedno sa svim razvojnim
procesima koji čine razvojno doba. Duhovnost ne bi
bila duhovnost ni savršenstvo odrastanja, zrelosti i
vrednosti mladog ljudskog bića, kada u sebi, pored
razvojnog, ne bi sadržavala mnogobrojne i raznolike
ljudske vrednosti, od onih svakodnevnih i životnih,
do onih univerzalnih, sadržanih u društvenimo–kulturnim, tradicionalnim i istorijskim vrednostima.
Sve te vrednosti su kroz istorijsko trajanje oličene
u razvoju društva, kulturi, naučnim dostignućima,
filozofiji i svim vidovima umetnosti, nadahnutim
humanističkim vrednoslima. Kroz istorijsko trajanje
proverene duhovne vrednosti nikada nisu nestajale,
već su se samo u određenoj meri menjale, a sa druge
strane obogaćivale novim vrednostima koje su pratile
društveno-kullurni razvoj. Duhovnost, pored
razvojnog i istorijskog, ima svoje izvore u duhovnom
identitetu koji je povezan ne samo sa razvojnim
činiocima i procesima, već i sa religijskim
identitetom. Duhovnost pojedinca kao humanistički
ideal savršenstva približava ga pripadnosti
sopstvenoj zajednici. Ona ga u isto vreme izbavlja
iz pojedinačnosti i dovodi u vezu sa drugim ljudima,
uspostavljajući na taj način njegovu univerzalnost.
Tako, duhovnost sagledana u svom izvornom značenju
predstavlja život u svom najsavršenijem i
najvrednijem značenju, stvarana kroz ljudsko
trajanje, njegovu evoluciju, istoricizam, bez obzira
na društvenu, kulturološku, političku promenljivost,
i na njen neprepoznatljivi početak. Ona svojim
trajanjem potvrđuje svoju neprolaznu vrednost.
Duhovnost je čovek u svim svojim mogućnostima i kao
pojedinac i kao član društvene zajednice,
humanistički usmeren. Duhovnost su stari Grci
najbliže označili rečju paideia, koja u prevodu
znači "više od čovekoljublja", i ona je ideal
ljudskog savršenstva.
Tako je grčka filozofija nadahnuta humanističim
vrednostima, kao i grčka religija, umetnost i
politika, odredila svoj najviši zadatak u tome da
utiče na čoveka, da ga osposobi za prave ljudske
zadatke i da ga učini savršenim. Savršenim u
duhovnom značenju, u početku od čak fizičkih
vrednosti, koje su vrednovane kao obeležje
savršenstva, a kasnije društvenim položajem,
materijalnim vrednostima, a potom sve više i više
duhovnim i moralnim vrednostima (plemenitost,
hrabrost, ljubav, dobrota, ljubav prema lepom).
Lepota se naročito vrednovala i ona je odražavala ne
samo ono što je lepo, već i ono savršeno po obliku i
što pobuđuje čistu radost. Dakle, vrednovana su
duhovna i estetska osećanja. Ona su oličavana kroz
sve oblike umetnosti, kroz političku filozofiju koja
je imala zadatak da razvija duhovnost grčkog naroda
i da ga oplemeni humanističkim vrednostima i
idealima, dok je grčka kultura objedinjavala ljudske
i političke vrline i učestvovala u stvaranju
humanističkih ideala i njihovoj primeni u
zajedničkom životu. U tom cilju jasno su
sagledavali stvarnost i vrednovali su praktične
strane života. Tako su vaspitavali čoveka da kroz
duhovnost dovede sebe u meru sa stvarnošću, da sa
umnim i duhovnim vrednostima uskladi odnos sa
stvarnošću. Nastojali su da čovek dosegne
savršenstvo, i duhovno i fizičko.
Grčka kultura je tako ostala kao duhovni horizont
prema kome su se evropski narodi stalno upravljali i
pored drugačije istorije. Veze našeg naroda sa
Grcima kroz istoriju su uvek bile čvrste i negovane,
a srpska srednjovekovna država izgrađena je na
vizantijsko-grčkoj tradiciji.
Vrati na vrh! |
